Hladno i kišovito vreme maja 2010. Šuplje aprilske gljive su prošle, sada ih ima samo na planinama. Maj je uvek bio spona između prolećnih i letnjih gljiva, zatišje pred vrganje, lisičarke, zeke. Kako su informacije sa gradske tržnice bile pozitivne (pojavila se lisičarka), onako neobavezno, napravili smo jednu malu eskurziju u obližnje hrastove šume. Hladno, oblačno popodne, srećom bez vetra. Taljigamo kroz blato i svežu vododerinu, ovde je bilo kiše poprilično. Posvuda iskidane grančice hrasta govore da je proteklih dana bilo jakog vetra, sva se šuma ljuljala. Tereni naših hrastovih šuma se menjaju iz godine u godinu. Sve veća i brža seča sve tanjih šuma, značajno menja životnu sredinu gljiva.

Tamo gde sam pre nekoliko godina opisivao da prolazim kroz tunel visokih krošnji, sada zjapi nebo. Na ogoljenom terenu pod dejstvom velikih kiša, krenula visoka trava i šiblje, tako da je nekada prostrano šumsko šetalište sada neprohodna šikara. Nikakva svetlost ne pada na zemlju, nema gljiva u visokoj travi. Na pojedinim žbunovima vise paučinaste kese pune mladih gusenica. Izgleda da će gubar ove godine opet uhvatiti zalet. Blato se lepi za čizme, prolazimo pored livade pune crvenog maka. Konačno ulazimo u šumu koja je preživela prošlogodišnju seču (verovatno sledeću neće). Nailazimo na tragove propalih zeka, ovde sam ih uvek nalazio početkom maja. Neverovatno ali šuma je već potpuno prevrnuta u potrazi za lisičarkom. Na tezgama retko gde, ipak možete naći po šaku beba lisičarki (zabranjenih za branje ali ko još mari za zakon koji štiti gljive). Čujem da je u otkupu cena za namamljivanje seljaka u šumu 1000 din za kilogram lisičarki.  

Goca i Radica prave bukete od raznoraznog poljskog cveća. Kako hodamo po ornici (narodni izraz za zapuštenu, jalovu, neobrađenu zemlju) čini se da je praktično svaka izrasla biljka drugačija, od neke druge vrste. Nisam baš neki stručnjak za bilje, pa mi Goca objašnjava: ovo su zvončići, ovo praporčići, poklopčići, zevzečići, visuljci i krasuljci. Izigravam se sa živopisnim narodnim nazivima i uživam u vatrometu boja i oblika poljskog cveća. Ima puno mlade majčine dušice, na jednom mestu nailazimo na matičnjak. Kako samo divno miriše. Ali pustimo sada ovaj vatromet trava, da vidimo šta ima u šumi. Gljiva ima, neke su već propale, kao velike rudnjače i neke zeke, druge pak tek kreću. Pored bala prevrnutog lišća nalazimo po koju zrelu lisičarku, pokrivamo bebe, na žalost ne zadugo jer će sigurno neka od redovnih dnevnih patrola trkeljana uočiti mesto i počistiti sve što se žuti, bez obzira na veličinu. 

Na to ne možemo uticati ali možemo istiskivati neprestano iz nas pohlepu i gramzivost. Siguran sam da nam takav odnos prema prirodi ona nesebično vraća mnogim gljivarskim radostima. Zanimljivo u šumi se rascvetala jedna vrsta koprenke, ima je nikad više. Kao mlada podseća na kakvu vrganjevku, koprena joj je oskudna, listići žuto-maslinasti, miriše na repu (ili smrdi ). Stručak je zadebljan, kao batina, šešir potpuno suv, baršunast, maslinasto-smeđ. Radi se o gljivi Cortinarius cotoneus i nisam pronašao koprenku koja se ranije javlja u godini.   

Na jednoj šumskoj padini nalazimo i prvog vrganja, B.pseudoregius. Zgažen je još kao mlad, valjda kažnjen što ima žute pore i što nije ucenjen, kao vrganji sa, u početku belim porama. Radica me zove pronašla je zanimljive gljive. Prilazim, obilazim, klečim, slikam. U glavi mi zvone oni Gocini zvončići i praporčići. Okrećem u ruci gljivu, ne mogu da verujem, radi se o rodu Hygrophorus. Gljive su suve po šeširu, blago mirišu na brašno. Kasnije se moja pretpostavka pokazala kao tačna, radilo se o gljivi H.nemoreus. Dosta joj je slična vrsta H.arbustivus, koja ima svetliji šešir, manje silazne listiće i ne miriše na brašno. Naravno postoji još razlika, recimo u veličine spora. Kada napravite izlet, pa nađete novu gljivu, veće nagrade ne može da bude. Ostaje pitanje šta jedan Hygrophorus radi u kišnom, prohladnom maju. Valjda ga je hladno vreme prevarilo pa je pobrkao kalendar. Uostalom ima mnogo takvih primera. Na našem sajtu možete pronaći fotografiju aprilske miške.

Uživamo u šumi, pokušavamo da ignorišemo jasne tragove rane pohlepe za lisičarkom. Goca je danas talična za plavu zeka, pronašla je više zrelih, lepih primeraka. Ja sam pak pronašao nekoliko ranih roze zeka (R.vesca). Vodim društvo ka jednoj čistini, starom iskrčenom šljivaru u hrastovoj šumi. Tu svakog maja raste moja ljubimica, bleda preslica, A.lividopallescens. Nailazimo na tri mlada primerka. Ne slikam jer su još nerazvijeni. Ispod ove čistine čeka nas šuma bagrema. Povila se stabla pod obilnim cvetom ali pčela nema, hladno je, čak se bagremov miris ne oseća u vazduhu. 

Opet gazimo po livadi poljskog cveća. Svaka ova travka je lek za neku boljku, a sve zajedno za dušu. Ništa me više ne može poremetiti, našao sam moju majsku puževaču i to po prvi put. Zadovoljni i umorni prilazimo polaznoj tački. Nekakve misirke u obližnjem dvorištu dižu graju. Ne sećam se kada sam čuo ovakvo glasanje živine. Goco, šta bi bilo da ovu misirku stavim u pasirku, otkrivam ja moje grešne misli.

Pokrećemo automobil, vraćamo se u Kragujevac, grad pod oblačnim nebom, našem, ovog maja, hladnom betonskom gnezdu. Sa sobom nosimo zrele majske gljive.